Dovoljno stari za mobilni telefon

Da li je zaista bolje da ga dete dobije što je kasnije moguće?

Od očeve radionice do riblje pijace, zatim oko bloka pa sve do garaže. To je bila moja teritorija. Teritorija gde sam mogla da se igram i da vozim bicikl a i dalje sam mogla da čujem mamu kako me doziva sa balkona. Dalje od toga, sama, nikada nisam otišla jer to je za mene bila nepoznata teritorija i znala sam da ću biti u nevolji ukoliko pređem dozvoljenu granicu. Kada sam krenula u školu, moja granica samostalne šetnje se širila. Bilo mi je dozvoljeno da sama šetam čitavim naseljem, a moja jedina prepreka bilo je vreme. Koja sloboda!
 

Danas ne mogu ni da zamislim da se moja deca sama kreću gradom, iako Filip ima sedam godina i po svim pravilima bi mogao da ide sam u školu. Znam da sam se u svom zaštitničkom srcu sprijateljila s tom idejom, baš kao što sam se pomirila sa idejom da sam ide kod komšija ili sam ostane kod kuće kada idem do prodavnice. Da ne bih kod kuće grizla nokte i čupala kosu misleći kao bi mu se nešto loše moglo desiti na putu do kuće, počela sam da se bavim mišlju o mobilnom telefonu. Nekom skroz zastarelom koji omogućava samo telefoniranje.

A kako je ideja o mobilnim telefonima tako nepopularna, da bi me ukoliko spomenem mobilni za decu, sve mame u radijusu od nekoliko kilometara  prekorno gledale. Kako sva pravila nalažu, što kasnije telefon dospe u dečije ruke, to je bolje. A zar nije bolje ići sa detetom korak po korak kroz sve opcije koje nudi mobilni telefon. Krenite od zastarelog telefona kao što je stara Nokia pa sve do pametnih telefona. Polako prođite kroz sve opcije kao što je slanje SMS-ova, igranje igrica, Facebook ili YouTube. Kao dobar prijatelj s velikom dozom optimizma i poverenja.

Ponekad stičem utisak kako iz straha deci branimo mnogo toga, a ponekada im sve pružimo „kao servirano“. Šta bi jedan četrnaestogodišnjak trebalo da radi sa mobilnim telefonom ako ga pre toga nikada nije imao? Naravno da zna kako na očevom telefonu može da igra igrice i da sa maminog telefona može da pozove nekoga ukoliko poželi, ali imati sopstveni telefon, to već znači kako mora da preuzme odgovornost  za to. Decu treba naučiti da budu odgovorni dok su još uvek mali. A to se uči postepeno, od prvog kućnog ključa i toga da znaju dokle su im granice kada se igraju napolju pa sve do prve samostalne kupovine u prodavnici.

Verujem da tako treba da bude i sa mobilnim telefonom. Volela bih decu da naučim kako da vode računa o svom telefonu, da ih naučim kako da pozivaju i šalju tekstualne poruke.

Kako objaviti pametan selfie ili komentar, i kako da izaberu prave ljude sa kojima će mobilnim telefonom da komuniciraju.

Upravo iz prethodno navedenih razloga sutra ću svom sinu u školsku torbu staviti njegov prvi mobilni telefon. Pokazaću mu kako me može pozvati i kako da odgovori na poziv. Kod kuće ću mu pokazati gde bezbedno može da odloži telefon kako mlađa sestra, koja inače voli da se igra mobilnim telefonima, ne bi imala pristup samom uređaju. Na taj način lakše ćemo preći sve prepreke koje se nađu na putu, a on će zauvek zapamtiti mamin glas koji mu govori: „Pamet u glavu, jer glava  služi  za razmišljanje“.
 

 AUTOR: MAŠA STROBL

Za više informacija o ovoj temi i drugim savetima prijavite se na naš Newsletter.