Ukoliko na ulicu izleti lopta, iza nje očekujte dete!

Pre nego što svom detetu dozvolite da samostalno bezbedno učestvuje u saobraćaju, čeka Vas deset godina priprema: deset godina učenja, razgovora o bezbednosti i opasnostima, ponavljanja pravilnog ponašanja i, pre svega, Vašeg dosledno dobrog primera.

Stručnjaci upozoravaju da deca negde do desete godine, ni kognitivno ni socijalno, još uvek nisu zrela za bezbedno učešće u saobraćaju i zato im je barem do tog uzrasta potrebna pratnja odraslog. Iako dete poznaje neka pravila i zna, na primer, kako pravilno preći ulicu, zna značenje crvenog i zelenog svetla, ne možemo biti sto posto sigurni da će se u skladu sa tim uvek i ponašati. Zašto?

1. Odrasli i deca nemaju isto vidno polje. Dete u svakoj saobraćajnoj situaciji vidi znatno manje nego Vi! Zbog toga i opasnost, na primer, automobil u pokretu, primeti znatno kasnije.

2. Iako Vaše dete zna potpuno pravilno da pređe ulicu ispred kuće, to nije garancija da će znati da je pređe pravilno i negde drugo. Dete, naime, još ne ume da primenjuje iskustva iz jedne situacije u drugoj.

3. I ukoliko učite dete da pravilno prelazi ulicu tako što će glasno ponavljati šta mora da uradi, može se desiti da dete nabrajanje radnji koje treba da uradi shvati kao ritual koji mu, sam po sebi, obezbeđuje sigurnost. Detetu se, dakle, čini dovoljnim da glasno ponovi šta smo naučili, a pri tome nije neophodno da se stvarno zaustavi i proveri da li je ulica prazna pre nego je pređe.

4. Iako dete zna da se pre prelaska ulice uvek mora zaustaviti, njegovu pažnju u tom trenutku može poremetiti komšijin pas ili stariji brat, tako da potpuno nepredvidivo istrči na ulicu, a da uopšte ne pomisli na neku opasnost. Osećanja kod dece su ispred razuma. Zbog toga stručnjaci ne upozoravaju uzalud: „Ukoliko na ulicu izleti lopta, očekuj da iza nje protrči dete!”

5. Dečije razmišljanje je egocentrično što znači da se deca ne znaju postaviti u ulogu drugog. Uvereni su da to što vide sami, vide i drugi. Ukoliko oni vide automobil, sigurno i vozači vide njih. Naravno, to ne važi uvek, a uopšte ne važi kada su deca iza vozača i nisu mu u vidnom polju, kada su skrivena iza parkiranih automobila, kontejnera, ograde…

6. Deca ne umeju da dobro procene brzinu i nemaju osećaj za razdaljinu. Dakle, ne mogu da procene pravilno koliko brzo će auto koji vide ili čuju doći do njih.

7. Postoji mogućnost da dete doslovno tumači saobraćajne znake. Kada na saobraćajnom znaku, koji vozače upozorava na blizinu dece, vide dva deteta dok trče, deca razumeju da moraju tamo potrčati i sami. Saobraćajni znak koji označava prelazak za pešake, mogu shvatiti kao da tamo mogu da prelaze samo odrasli.

Dete o bezbednosti u saobraćaju treba učiti postepeno i prilikom ponavljanja biti istrajan toliko vremena koliko je potrebno da ono stvarno počne da savladava pojedine saobraćajne situacije. Za bezbedno ponašanje deteta u saobraćaju najviše ćemo učiniti svojim primerom i doslednim pravilnim postupanjem, čak i kada nam se žuri. Tada zapravo posebno!

Izvor: www.triglav.si